Његово Преосвештенство Епископ новобрдски Г. Иларион, викарни Епископ Патријарха српског, началствовао је на светом евхаристијском сабрању на празник Ивањдан 7. јула 2024. године у порти храма Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу на Вождовцу.
Епископу Илариону саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-краловачке у молитвеном присуству верног народа.
Епископ Иларион обратио се сабранима беседом у којој каже да какви год да смо ми људи, колико год да смо слаби, колико год да застранимо, једино Бог у овај свет који је поверио људима на старање може и да дође.
“Бог је и долазио преко људи у овај свет, оваплотио се од Пресвете Богородице а и јавља се Бог, Бог Израељев јавља се у Сабору Светих. И кроз ово сабрање ми благосиљамо ово место, и посебно јер изађосмо иза зидина храма да бисмо показали да Црква није зид само, јер Црква је заправо ово живо камење које се зида у ту постојану грађевину, која ће вечно да постоји а којој је темељ Христос. Сваки пут ми када одлучимо да дођемо на сабрање црквено, из љубави, из слободе, вођени благодаћу Божијом, зато што нам на Господа Исуса Христа указује Дух Свети ми се опредељујемо да будемо уграђени у ту велну грађевину, ми бирамо Христа за свој темељ”, истакао је, између осталог, Епископ новобрдски г. Иларион.
После Литургије уследила је литија око Цркве, а поводом храмовне славе освештани су славски дарови.
На дан славе, уручена је и грамата коју је доделио Патријарх Порфирије професору др Владимиру Влади Кораћу из Београда за показану несебичну љубав и ревност према Српској Православној Цркви, а посебно за изузетан допринос храму на Централном гробљу.
Храм Рођења Светог Јована Крститеља поседује иконостас који је светски уникат, јер су га у логору Бухенвалд израдили архитекта и официр Григорије Самојлов и његови заробљени ратни другови. Дрвена конструкција је израђена од храстових прагова старог железничког колосека, а алат за дуборез логораши су израђивали од металних отпадака и потковица. Српски војници су се одрицали скромних логорашких следовања да би прибавили материјал потребан за израду иконостаса. Иконе за иконостас је сликао сам професор Григорије. После рата, иконостас је 1945. године пренет у Србију и после неколико премештања, завршио је у овом храму. Иконостас је због свог порекла под заштитом UNESCO-а и представља део светске културне баштине.
