На спомен Светих отаца Првог васељенског сабора, у подгоричком храму Светог Ђорђа, служена је Света литургија, којом је началствовао јереј Блажо Божовић. Пречасном оцу, саслуживали су протојереј-ставрофор Милета Кљајевић и два ђакона: Иван Црногорчевић и Лука Павићевић. Молитвено је учествовао дугогодишњи старешина овог древног храма, прота Милун Фемић.
Благољепију појања допринео је хор Свети Сава, којим је руководила хоровођа и вероучитељица, Снежана Поповић.
Спомен и похвала Светим оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Педесетницу, или у седму недељу по Васкрсу, која се зато и назива: Недеља Светих Отаца.
Њихов се спомен врши у мају, зато што је Први васељенски сабор, одржан месеца маја.
Овај Сабор је одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време Св. цара Константина Великог (305-337), да отклони забуну коју је својим кривим учењем створио Арије, свештеник александријски.
Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Св. Александра и православља које је он заступао.
Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордобе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви, Свети цар сазове све епископе у град Никеју, месеца маја 325. године.
На овом Сабору учествовало је око 318 Светих отаца.
Сабор је осудио учење Аријево и Арија и његове присталице предао анатеми, пошто ни он, ни његове присталице нису хтели да се покају.
Прогнани су због тога, од цара, у Илирик, тј. на територију данашњег Балкана.
Тада је Свети Васељенски сабор богомудро изложио и изразио ону праву веру Цркве Христове о Њему, као правом и вечном Сину Божјем и Богу, коју је Црква имала од самог почетка, од Господа и Светих апостола.
Кратко изложена та вера у Свету Тројицу, у Сина Божјег и Његово оваплоћење ради нашег спасења, назива се Символ вере.